Posle devet godina prva cisterna sa gorivom iz NIS ’’Jugopetrola’’ stigla je na benzinske pumpe u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu i Zubinom Potoku. Naftni derivati na Kosovu koštaće kao i u Centralnoj Srbiji.
Isporuka je rezultat nedavnog sastanka predstavnika privrednih komora Srbije, Vojvodine i Kosova i Metohije u Kosovskoj Mitrovici, te Akcionog plana Vlade.
Половином 2006. године магазин ЕВРОПА објавио је резултате анонимне телефонске анкете спроведене на узорку од 200 грађана Београда, Новог Сада и Ниша на питање - Да ли сте били жртве злостављања на радном месту? Нешто више од половине испитаних одговорило је потврдно, педесетак је рекло да нису доживели тако нешто, док је четвртина одбила да се изјасни.
Америчка истраживања о том феномену, на далеко репрезентативнијем узорку казују да је сваки четврти запослени константно изложен таквој врсти репресије док су готово три четвртине испитаника барем једном у животу прошле кроз шта слично.
Скандинавске земље и Немачка су пре неколико година усвојиле законе којима се инкриминише психичко злостављање на радном месту или МОБИНГ. А на то су биле приморане чињеницом да је у Шведској 20 посто самоубистава проузроковано управо мобингом, а да око 2 милиона Немаца на радном месту трпи такав облик насиља.
Прагматични Немци установили су да њихова привреда губи 50 милиона евра годишње јер половина радника изложених мобингу на боловању проведе најмање месец дана.
Законодавство у Србији још није у разматрање узело питање мобинга, а по свему судећи, то се неће десити за мање од годину дана. Борба против тог проблема, остаће још извесно време на фронту волонтерских удружења, синдиката, медицинских радника и новинара.
Можда ће веће занимање медија подстаћи надлежне да се позабаве једним од важнијих елемената менталне хигијене народа, а са друге стране допринети препознавању проблема, јер да су колеге са почетка приче питали – Да ли сте били жртве мобинга?- у много случајева би са сдруге стране жице чули - ћутање.
Удружење Новинара Србије похрлило је у сусрет будућности организујући прву овдашњу школу интернет новинарства.
Иако је веб журналистика већ пустила корен у српском медијском простору мало је оних који имају legi artis знања у тој области. Премда је било предвиђено да школа у првој генерацији има 15 полазника, тек осморо њих одлучило је да предстојећих 12 викенда проведе у кабинетима зграде у Ресавској улици.
Да ли је лоша обавештеност или непрепознавање интернета као медија у експанзији резултирала релативно малим одзивом полазника? Одговор вероватно треба тражити између те две тврдње. Забрињавајуће мали проценат грађана који користе рачунаре, а самим тим и веб садржаје, указује да у информативном простору још господаре емисиони медији.
Управо неке од водећих телевизијских кућа теже да „попуне“ ту празнину. Онај обавештенији део јавности већ извесно време са пажњом прати интернет саджаје теквих медијских кућа налазећи у њима простор за интелектулани „feedback“.
Осморо „пионира“ вероватно неће допринети да се пажња српске јавности фокусира на интернет журнализам, али ће свакако, барем у новинарским круговима пробудити занимање за тај феномен.
