МОБИНГ - ЗЛО КОМЕ НЕ ЗНАМО ИМЕ

Половином 2006. године магазин ЕВРОПА објавио је резултате анонимне телефонске анкете спроведене на узорку од 200 грађана Београда, Новог Сада и Ниша на питање - Да ли сте били жртве злостављања на радном месту? Нешто више од половине испитаних одговорило је потврдно, педесетак је рекло да нису доживели тако нешто, док је четвртина одбила да се изјасни.

Америчка истраживања о том феномену, на далеко репрезентативнијем узорку казују да је сваки четврти запослени константно изложен таквој врсти репресије док су готово три четвртине испитаника барем једном у животу прошле кроз шта слично.

Скандинавске земље и Немачка су пре неколико година усвојиле законе којима се инкриминише психичко злостављање на радном месту или МОБИНГ. А на то су биле приморане чињеницом да је у Шведској 20 посто самоубистава проузроковано управо мобингом, а да око 2 милиона Немаца на радном месту трпи такав облик насиља.

Прагматични Немци установили су да њихова привреда губи 50 милиона евра годишње јер половина радника изложених мобингу на боловању проведе најмање месец дана.

Законодавство у Србији још није у разматрање узело питање мобинга, а по свему судећи, то се неће десити за мање од годину дана. Борба против тог проблема, остаће још извесно време на фронту волонтерских удружења, синдиката, медицинских радника и новинара.

Можда ће веће занимање медија подстаћи надлежне да се позабаве једним од важнијих елемената менталне хигијене народа, а са друге стране допринети препознавању проблема, јер да су колеге са почетка приче питали – Да ли сте били жртве мобинга?- у много случајева би са сдруге стране жице чули - ћутање.