GORKE SOLI ATLANTIKA

Mućkaju se atlanske vode. Mira nemaju. Sastančili su čelni ljudi NATO-a od januara do aprila četiri puta, što zvanično, što nezvanično. Malo se dogovarali sa Rusima, malo međusobno. Prođe i samit u Bukureštu, kažu, najveći do sada.

Saveznički glasnogovornici ubeđuju svetsku javnost o jedinstvu u nakanama da se obračunaju sa svetskim terorizmom, „osovinama zla“, sajber kriminalom te da izgrade demokratska društva na razvalinama Avganistana, Iraka i Kosova. Dobar deo članova Alijanse, predvođen Amerikancima čvrsto veruje da će u briselski štab uskoro ušetati Ukrajinski i Gruzijski generali. Hrvati i Albanci već su spremili detašmane. Makedoncima se nije dalo. Južni sused je spustio rampu.

Administracija Vladimira Vladimiroviča konstruktivno se ne slaže. Ustvari, Putinov govor na bukureštanskom samitu može se čitati i kao implicitna pretnja. Ako se ne poštuju interesi Ruske federacije, reče on, biće problema. Hoće li energetska imperija zavrnuti naftno-gasnu slavinu „nevernim“ partnerima ili će još neki „Topolj“ (nuklearne rakete) da se okrene ka bivšim kolegama iz varšavskog pakta – videćemo. Zapad je na potezu.

Mart su obeležili ministarski sastanak u Vilniusu i Minhenska konferencija o bezbednosnoj politici. Tih je dana američki sekretar za odbranu Robert Gejts držao lekcije saveznicima na temu – Šta će se dogoditi ako i vi (ostale članice NATO) ne počnete da krvavite gaće u Avganistanu.

Da li je Bobi Gejts konačno odlučio da u “dve vrste” postroji letargične saveznike ili je super sila iznašla elegantniji način da “pozove” uspavane NATO članice da se izdašnije posvete „uspostavljanju mira“ u kriznim žarištima kao što su Avganistan ili Irak? Uglavnom, iza kulisa Vilniusa i Bukurešta nisu se čule reči protivljenja. Evropski „partneri“ obećavaju podršku. Spiskovi su spremni. Crne vreće takođe. Talibani u Avganistanu čekaju topovsko meso. Oni u Evropi samo – čekaju. Do kad će, ne znamo.

Svojevremeno je antiglobalistički nastrojena Francuska administracija forsirala priču o konceptu zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike ESDP, kao projektu vojnog udruživanja država starog kontinenta. Amerikanci su uz prijateljski osmeh gurali klip u točkove. Da li je takav stav SAD rezultat istinske brige da evropski saveznici ne potroše koji evro više ili bojazni da se ne otupi oštrica mača uperenog u središte velike šahovske table Zbignjeva Bžežinskog. Francuzi su u međuvremenu promenili administraciju, a koncept ESDP još se „razrađuje“.

Gorepomenutom starini Zbignjevu mora se odati priznanje da je u mnogome bio u pravu. Stvari su se, možda, odvijale i nešto brže nego što je predvideo. Antiraketni štit trebalo bi da se instalira u Poljskoj i Češkoj u cilju odbrane Sjedinjenih Država od napada terorista balističkim interkontinentalnim raketama. Slično je razmišljao i izraelski general Dajen kad je na „opšte iznenađenje“ svetske javnosti prizemljio (i pre poletanja) više od pola egipatskog ratnog vazduhoplovstva. U udžbenicima strategije to se zove preventivni napad. Kako bi se zvalo to što US Army pokusava da uradi – to vam je domaci zadatak.

I konacno Srbi – stara briga i problem velikih sila. Neki još proklinju Poćoreka i Makenzena što s tolikom silom i ordijom nisu jednom za svagda pacifikovali miroljubivi ratnički narod. Ceo se NATO, barem onaj njegov deo koji predstavlja Jap de Hop Shefer, kune u rezoluciju 1244 na osnovu koje Alijansa ima mandat na Kosovu i Metohiji. To što rezolucija veli da je Kosovo Srbija, ne čita se uvek „po Vuku“. Licemerje ili kolektivna shizofrenija – i to vam je za domaći.

www.nato.int
http://nato.usmission.gov/
http://en.wikipedia.org/wiki/European_Security_and_Defence_Policy
http://www.garoweonline.com/artman2/publish/Opinion_20/Does_West_s_Security_Hinge_on_Victory_in_Afghanistan.shtml
http://www.kremlin.ru/eng/